"Zasto places draga svu noc i dan ceo? Izgubljena sreca jos je uvek sreca..."
Jesam li srecna?Jesam. Zasto sam srecna?Osecam unutrasnji mir,uvek i svuda oko sebe.Egoisticna sam,ne dam nikom da proviri duboko u moju dusu i vidi da unutra cuvam izdanak,mali koren svoje srece. Negde sam da zasadila u sebi i ne dozvoljavam da ga obeshrabre tudji pogledi. Tudji komentari. Tudja nepotrebna misljenja. Svi mi ustvari marimo za tudja misljenja,ali ja i moj mali izdanak,dovoljni smo sami sebi.
Jer,Njega cesto nema.Ostanemo tako sami,pa zivimo od stare slave.Prisecamo se dugih setnji pored reke i svih onih lepih momenata.Pocnem tako da prelistavam stare poruke....stegne me nesto u grudima pa 'oce da pukne.Jer,Njega nema.On je tu,on je stalno negde tu...ali,gde je kada se nocu probudim iz sna izbezumljena od cinjenice da mozda vise nije samo moj?Da mu se neka druga raduje...
Znaju da ubiju ti snovi,znam ja to.Podsvest mi se komesa u nocima i tako nastaju te lude situacije.Imaginarne.I povrh toga sto sam vecinu vremena sama,pokusavajuci da pregrmim dane,da prezivim svaku noc ponovo i ponovo,povrh svih mojih uzaludnih razmisljanja i pricanja,duboko sam svesna da je on izvor mog unutrasnje mira.
Nekada ne znam sta cu sa sobom u tim danima kada ga nema,uhvate me lutke pa postane strasno.Ali,nista on od toga ne zna.On misli da sam jaka,da sam hladnokrvna i da sve to jako lepo podnosim.Ne zna i ne treba da zna kakvim se mislima vodim dok cekam telefon da zazvoni.
To je valjda ljubav....to,kad sve prestaje onda kada ga ugledas negde u daljini,kada mu vidis osmeh i kada mu potrcis u zagrljaj.Kada te zagrli svojim snaznim rukama,cisto da te podseti da je on sada tu i da sve ostalo vise nije toliko vazno....
Eto,zbog toga sam srecna.Zbog samog iscekivanja srece.Zbog unutrasnjeg osecaja koji nikad ne mre ni onda kad mine :)
